PROKLETSTVO PRVOG KAMENA

vreme
ništavilom razliva
vodu u kojoj stanuju mirisi
gašenog ugljevlja
desetice smrtnih

kroz vekove

p(r)otok razuma zaustavljen
u tački poslednjeg udar(c)a

u malju milosti il' prokletstva
( izvan pećine sopstvenog konačišta )
istina sakrivena

poslednji put
načeta noć se batrga u čeljustima
krezubog dana
( komad bez kraja )

pod nebom kleči
( molitvu naizust ćuti )
dok mrvi u prah
kletve poslednjih grehova

stena odronjena kamenjem
života

plač čoveka

Jasmina Popović

RASKRILJAVANJA

krvlju bez vene
omčom bez užeta
barutom bez hica

teškom korotom u danima
četrdesetice

raskrili (se) (u)prkos životu

u sahari led žilama
arktik dok vatre pali
pupčanom vrpcom premeri ekvator

tek tada
sopstvenim očnjacima
preseci sve dane

slovotužja

Jasmina Popović

D(V)OSLIKAVANJA

slika prva:

( ledeno nebesko stajalište 
ili je to bio peron iščekivanja, više se ne sećam )

pre par ili nepar trenutaka
kupljena ( sam )

( artikal bez deklaracije na rasprodaji )

u ruci karta u jednom pravcu
vozna
il'...više se ne sećam

moj maestro
putna besputna ( su ) lutanja
obogaljenih nastojanja
da do tebe
možda

jednom ikad nikad
( besmislenih reči putovanje )

stignem

nesustiglih mi (do)kazivanja
postaću ptica
i nacrtanoj grani masline
biću kljunoljubljenje pesme

ako uspem da u beskonačnosti
presek postanem
dve paralelne linije
života
( sumnjom izjedam sebe )
jer malo je
vremena
za nauk
prekobrojnih znanja
staračkih (po)dozrevanja
ostalo

kunem se
postaću hrabrost
da
divljenja tvog dostojna budem
jedan jedini put

slika druga:

u šaku sam sebe stisla

prvu i poslednju sebe
tebi na dar

maestro

( sričem molitvu verovanja u zakasnela stizanja )

Jasmina Popović

ČAROBNJAČKA SAMILOST

u ključalu smesu
devet suza
nekoliko kapi krvi iz žile kucavice
dušohvata opiljaka
sa dvoseklog mača potonjeg bola

dodati

grumen zemlje vlastitog groba
sa dna rake kopane davno pre tvog rođenja
lagano promešati
sačekati da se ohladi
baciti bilo gde
sasvim je svejedno

ionako ničemu ne služi
( čarobnjačke mi reči, veruj )

neverovanjem u nestajanja
otkopčaj sebe do poslednjeg dugmeta
ogoli telo bez srama
raskrili dušu bez straha
ogrnut krikom
lezi na odar kao u toplu postelju

početkom strpljivog čekanja
inati se smrti

poslednji čoveče

Jasmina Popović

HRIZANTEME ČAĐAVE DUŠE

zaboravom, da što pre zatre vremena besmisla
jednoličnim pokretima, bezruko mašući,
snagom za koju ni slutila nije
da je ima, u nemanju daha
gospođa kju je rušila prošlost.

uzdisala je lomeći porcelanske lutke 
ulazila nehajno u muzičke kutije
nad kojima je malj njene bezobzirnosti svirao
neku čudnu melodiju. sećanje na pauzi zaborav na startu.

nije znala gde je sebe od sebe sakrila
savršeno se sećala trenutaka u kojima je
haljinom od crnog tila u prošlom životu
radovala plamene inicijacije nepostojanja
gumicom brisala korake svih igranki
starih vatri na izgubljenom ognjištu
kuće koju nikada nije imala.

nekada, nikada, tada ili je sve bio san. živela je verovanjem.

( demencija zbunjenog iščuđavanja )

dok su demoni isterivali pravdu pretvarajući sebe u dobrotu
naslućivala je prevaru devetim čulom sedmog prokletstva
sakrivenog u koferu osmog putnika nasilno otvorenom.

uzalud se okretala na raskršćima
čekajući glasnike pobede, nikada ne učestvujući u ratovima
dočekivala je jata gavranova
crnila tamnije od gareži sopstvene duše
ne gubeći nadu da će smrt jednom doći sa buketom hrizantema.

Jasmina Popović

PERPETUUMOBOL MOBILE

traženja 
nikada dokazanih beskonačnih kretanja
( uvrtloženih u kovrdžama zemnog korenja )
nemer koraka u mrtvoj trci
bezmilosnog satiranja sebe i sopstvenog ogola duše

gube je na razmeđu

malog čudesnog ničega i velikog stvarnog
nečega što znalci nazivaju
život(n)om
jekom u kamenu zapisanom
nekog besluhog dana na samoj ivici
razdvajanja pakla i raja
( o čijem je nepostojanju ona postojano ćutala )

pronalaženja
odavno dokazanih teorija o nastajanju svršetka
ugnjezdenog u prvom kriku rađanja
Isusovih muka sklupčanih u čoveku

zatiču je
obeščašćenu grehom nemoći
prikovanu na krst časnog odlaska

Jasmina Popović

POKAŽI MI ČOVEKA

pronađi nekoliko izgubljenih slogova
zagrcnut njima brzo mi reci otkud ja
u kući od kartona

crvenim srdžbom, poput lakovanih cipelica
utekla iz (pr)oza(ičnosti)
dalekog detinjstva tvojom starošću nacrtanog
šuštava poput pregradnog papira
starih predratnih il' predmirnih albuma
( lebdim nad porazima )
u kojima više nema fotografija
prošlosti koja me raskolačenih očiju
posmatra sa etikete
suzama zalepljene na prednju stranu beskućja

tamo gde putujem nema adrese
( broja ni roda nema )

tamo

amo me poklopi nesputanom rečju mastiljavom
pljuni mi na srce
olovke ćutanja. lomim sobom
tebe sakrivenog u nevažećoj deklaraciji
zagarantovane prolaznosti
života. na mahove ti mašem
udenuta u decimale beskonačnosti
poslednje molbe

umesto moći izbavljenja iz nigdine
na koncu beznitnih raspadanja
daruj me i celivaj blagoslovom

pokaži mi Čoveka

Jasmina Popović