BELA BREZOVANjA I CRNOOKE KOJEŠTARIJE

Jednom sam, tako, kao od šale
O, blaženom neznanju neka je hvala
Pisala oproštajna i neka druga pisma
Izmišljala sopstvene znakove samo za
Oko nasmešeno, oko suzno, tuđe u svom tražeći
I ništa nije bilo da bi bilo
U svakom sam iskala oproštaj zbog svega

Koješta postajala, stvarne ili izmišljene priče
Nizala ni iz čega i grešila brojeći grehove
Zbog njih u svesku kajanja recke dopisivala
Četiri, četiri i peta preko, ispucala od vajkada
Iznenada sam se u list pretvarala i zeleno mastilo
Poslednjeg slova u sebe upijala sobom

Ništa mi se smejalo, a ja kao ništica nakinđurena
U nulu se jednim okretom jednim potezom jer sam umela
Ulazila tiho u sva prisećanja stišnjena u dušniku
Drvodeljala sam sebe, kamenorezala i vodoplavila
Iz inata ili iz nehata, ko bi sad to znao
Tekla sam crveno tuđim tokovima, često uzvodno
Najskuplje sam plaćala bujice da sopstvene zidove
Srušim kao od šale šćućurena pod plačnim nebom
Bokorila sam sva nerazumlja i njima kapije kitila
Svatove sa pogrešnog na pravi put vraćala i smejala se od srca
Njihovom čuđenju o, lude li žene, govorili su

Baš sam se slatko u gorčinu slivala naopaka i brezovala
Crnom dušom vidik zaklanjala i nikom nikad ništa

Jasmina Popović

GLEDAŠ LI TI TO MENE ODOZGO

nad sopstvenim bolom u grudima prekrstim se
tri puta pljunem i zakucam se tri puta u drvo
(valja se, kažu) valja se neka nevolja (mislim u sebi)
spomenik kao nad humkom podižem spuštajući uže
zaomčeno lukavo predeno pa prepredeno baš tako

jata svih tvojih belih ptica puštam da polete
krletku turpijom jako najjače jer moram jer reč
sva moranja i more u očnu duplju
da bolje zenicom našaram nevid neuko zbog bekstva
oslobađam sebe iz kutije i par krila docrtavam
u neparu od vajkada glođem sebe kost po kost
drhtavo neuko nekako bez veze i ukusa bez zuba rekoh ti

kažem ti kaznu kažeš mi dar pa smo kvit zauvek
na šta mi liči ovaj dan odavno odbrojan omčom omeđen
glasno glasnije vrtoglavica sam bata tvog koraka odlazećeg
čujem (te) ogluvela od smrti od straha od poslednjeg svega

na grudi privijam narikače dok previjam sebi rane
rane rane u kasno popodne trećeg dana posle moje smrti

Jasmina Popović

SAM, SI, JE I JESTE DA NIJE

naličje
i osmeh razbijenog ogledala
nekad na lice likom sam
spoticanje
i skok poskoka bez otrovnih namera
neustrašivost
i veliki strah kad nemam šta drugo
beskućnik sam
i mastilo sasušeno odavno
na vlasničkom listu
sopstvenog promašenog života

i život sam ponekad
u doba velikih oskudica propasti

Jasmina Popović

REČ

danujem tako danima strahovez bez pitanja
postavljam ostavljam pletem i param
sagorevam vrelinom noć poslednjeg svica
dok mesec u škorpiji ćuti mojim neznanjem
tek kad osetim jak ubod u bod u bod otrova
i krst nacrtan strašnom pokrsticom sudbine
zaćutaću odlukom bezumlja sopstvenog
šta god to značilo da iz devete kuće nikud
a nikad o klin bih da okačim o klin uzaludnosti
nemoj molim te rekla sam da bih tiho izustila
samo da sam znala da taj šapat bi poslednji bio

ne mogu više ovaj krik u sebi da gušim -praštaj!

Jasmina Popović

ČETIRI DANA U PRVOJ MENI -OD UŠTAPA NIŠTA JOŠ

ovo je pesma o četiri mala četvrtka
i ja ne znam šta bih sa njom
ne umem čak ni da je napišem
a gledam
lepi, mali, nasmejani, okupani i mirišljavi
četvrtci preda mnom stoje i šapuću:
na č na č slobodom sopstvenom budi i ostani
čekanje, čamotinja, čuvar i čovek
a meni suze niz lice i ne znam smem li da ih
zagrlim i poljubim smem li bez straha
jer jedan od njih je izdajnik a ja ne mogu u lepom oku
i zenici crnoj kao ugarak, zlo da prepoznam
prevrćem se naopako i naopačke čitam besmisao
reči koje nisam htela da prećutim

Jasmina Popović

MA KOGA BRIGA, NE PITAJ

tražim pošteno izgubljen izgovor
zbog svih neizgovorenih slova
u reč, u reč -dok vapaj bejahu
zbog svih u sebi sricanja i naricanja
na glasno navijeno na najtiše odvijeno
zavijanju nalik, k'o zavađenih vukova poj

ne nalazim ne odustajem al' koga briga

danas za sutra juče sam trampila
za gram ništavila koje sam kao broš
prikačila čiodom bezbola za kožu napuklu
i sad ponosno šetam sopstvenu krv

do iskapanja i nazad pa opet koga briga
ne pitaj bolje da ne znaš

Jasmina Popović

STRAVOM SALIVENO I KAP OLOVA U CEVI -PROTIV UROKA

imitiram život svakodnevno i za sve novce
baš me briga što dobre si volje
danas ti kvarim uspeh milujem propast
zavodim pomirenost sa sudbinom dok grčim se i tražim mesto
u oblik fetusa da sebe sad i uvek po navici
ne pitaj me zašto ne pitam i odgovor nikad više
ne dajem se -vremenu pokore i sablasja naklon
napokon ti pronađi zaklon za oboje i sklonište jer
ubiće nas te tri kapi svemira što padoše na dlan
precrtavši liniju sudbine u iks u krst u nešto
čemu ime još uvek tražimo dok cvilimo trnjenjem beskrvja
u našim venama -crvenilo modrilo zariva zubalo i muk se muči

a mene, gle čuda, guši aplauz gomile -zavesa pada
po meni -korak tvoj odlazeći saliva stravu ovog nedoba

Jasmina Popović