REČ

danujem tako danima strahovez bez pitanja
postavljam ostavljam pletem i param
sagorevam vrelinom noć poslednjeg svica
dok mesec u škorpiji ćuti mojim neznanjem
tek kad osetim jak ubod u bod u bod otrova
i krst nacrtan strašnom pokrsticom sudbine
zaćutaću odlukom bezumlja sopstvenog
šta god to značilo da iz devete kuće nikud
a nikad o klin bih da okačim o klin uzaludnosti
nemoj molim te rekla sam da bih tiho izustila
samo da sam znala da taj šapat bi poslednji bio

ne mogu više ovaj krik u sebi da gušim -praštaj!

Jasmina Popović