KAD MRAK SA KIŠOM U SIVO KRENE

pod tepih tako kao od šale i kao bez griže
sve što ti smeta -ovo današnje onom od juče skučenom
u dušniku prošivenom gajtanom od svile nit nit nit struna
bez stida da jednom pronađeš (se) kad mrak se kišom u sivo
poslednjom kapi dok razliva po tebi po meni
i nas nacrtaj i nas dopiši u iks i oks odigraj
po dijagonali poništi kad kažu ti da tako je
nek tako bude jer proći će a ti se nadaj uzdaj
tvrdom verom u poslednjeg umiranja zov
od sebe strpljivo jer strpljen u spasu sopstenom bez mahnitosti
oteraj kletve molitvom molitvom kažem molitvom
veruj i kad niko ne pričaj i kad svi jer možeš
školjku na uho i ehom se opij jednom
kad more u more pretvoriš rečju da život je

lep lepši najlepši u gradaciji običnih o-sećanja

nikad ne traži smisao jer neko ga je već pronašao
u krošnji nebu svetlu i svetu nakrivo nasađenom

lep lepši najlepši -pišem petnaest da napišem prećutano

Jasmina Popović

DANAŠNJE SUTRA I MALI TRAG NA TELU

oprost i ništa više lako se drzneš i tražiš
samo a to baš sve je znaćeš na kraju
samo dok saberem sve perlice i svaku nit
brojanice umirene vetrove i krst na pola
ubijao si ptice i sunce si jednom a sad bi oprost
bile su u kavezu šapatom ćeš meni
da li je to okolnost svih okolnosti pitam
pitam ona olakšavajuća za dušu
svih koji u prah su i tvoju izgubljenu u
u odmeravanju svega bez ičega
stvoren si stvore od svake muke
od tuđe si od tuđe ćeš ruke u moj podsmeh
udeni se i plači suzu sam ti sakrila
da više boli poslednja krletka i pero poslednje
u pesmu ću tebe u inat ću te umesto metkom
potamo se idi dovraga ni on te takvog neće
greh si poslednji grehu pticu si moju ubio

Jasmina Popović

PESMA BEZ SMISLA ZA POLA OKTAVE NIŽE

muči tuga mučim i ja
tako nam u ćutanju godine prošle
i buduće će tako al koga briga
oko nas osmesi kolo raširili
u kolo ne primaju iz kola ne puštaju
a nas dve mučenice svaka svojim okom
i skokom u pakao pa kom opanci
oboj obojke i načini drugačiji koloplet
inati se začuh život kako se cereka
iz oluka gde su sakrivena gnezda
ptica koje su odletele meni - doletele
tebi sreća rekoh sričući slova lomeći slogove
delim pa množim sabirajući se

sve je tako bilo ne lažem
nikad je uvek i kad je za pojas zadenuto

kažem ti

© Jasmina Popović

BIH U BIVANJE, OKRET I PAD

pevam se malom pesmom
pticom iz mojih krila izraslom
do poslednjeg leta u prvi let lepetom
srmom nebesa dok posrmim
šumom i treptajem dok zeleno pošumim

tek tad

tragač sam u oblaku gustog dima
vrač i glasnik u tam-tam zakovan
i gle još tamo znak za uzvik i strah sakrivam
u grlu kost izumrlih riba čuvam
da postanem da ostanem bih ali se ne da
davanjem u otimanje pa opet
čovek iz mene u bekstvu traži ulaz
za sve izlaze iz strahohodnog življenja

a ja se bojim u crveno i bojim se
prastarim prašnjavim strahom jer bih a ne bih

da odem iz jedne u drugu teskobu

© Jasmina Popović

HAJDUČENJA I OSTALA KUKAVNA JUNAŠTVA

u goru bosom nogom sebe na odstrel
zverinju pod očnjake tek da početak svršetka upišeš
na zeleno od lišća i sever mahovinu ubodnim gazom
neprohod linijom dlana prokrči od rđa klopke načini sebi
stisnutog zubala do škrguta poslednjeg besa progovori

pticama u kljun nemušti poj jatake da ućutkaš

prvom anđelu pod krilo krišom da spasenje sebi
u lepet petoprstog zagrljaja sakrij bol svih svojih strahodrhtaja
zaćuti mukom i mukom bezglavih vrtoglavica dok okretom se otvaraš
močvarna tonjenja pod grudima oslobodi i zakorači u mulj
zapamti i zaboravi pa opet dok oko ti zenicu suncu darovanjem

sit svega pitominu bivših blagosti radostan rasprosti
u danu gladnog podušja zagrizi koru hleba od tvog tela umešenog

otac sin sveti duh i oprost svih grehova tvoj su početak i kraj

©   Jasmina Popović

OD BLATA PRAVLJENJA U DOBA VELIKIH SUŠA

ne bih te nikad

od peska kao tvrđavu dok mesec
talasom se poigrava da plimu kao od šale
i ne bih nikad tebe
od maslačka olujnoj groznici na dar
unapred da znam da bi te u inat meni

ne bih te nikad
od hlebnih mrva sa trpeze sladostrasti
u mesecu otvorenih krletki od srebrnih spletki
pticama gladnim slobode da tebe mi odmah
u igri otimanja dobiju kao na pokeru bez blefa
tek tako jednim potezom nezajažljivosti

ne bih te nikad
od blata u doba monsunskih kiša ne bih
da oblik ti po sebi dam pa čekam doba velikih suša
sunčevim prstima da poklonim te da bi zauzvrat
u prah te meni jednom na poklon vrelom ohološću

ne bih te nikad
al ko mene pita u vremenu srcolikog rascvetavanja duše
na dva na dva jednom tebe sebi da dam

© Jasmina Popović

NA ŽIVOT NASLOVLJENO KAD TAD

poslednju kap krvi
poslednjim ću mrvljenjem bez duše
na dva dela na dva, nedelom bespomoćja
između palca i kažiprsta tragom
sebe srećnu da porodim umiranjem
do krika uskrsnuća Njegovog jednom ću
sebe podeljenu udarcem malja u zemlju
pod zemlju plodnih grehova jednom
od trske sviralu
da tajnom opelo ćutanjem zapevam
i zapevam naricanjem dok trampim život
za jedan inat i par rasparanih uzdaha

na noge pa sa nogu cipele ću za hod do zaustavljanja
od pertli omču i poslednju kap krvi sa dlana u nebo

jednom ću kad vremena više ne bude


©  Jasmina Popović