PER TU I TAMO

k o n a č n o!
njen osmeh je imao onu podnošljivu
dozu bezobrazluka
bajala je i u stih promrmljala reč
uzvikujući sebe bez interpunkcije

u predasima
između provetravanja margina
snažnim protresanjem prostirki
od rečenica bez reči i prašine slova
između dva proreda,
do blještavila je glancala ključeve neverice
i namere da na trenutak nekim čudom
postane gospodarica velikih
zlopogledanja osujećenih u sujeti

postala je

na dva pucnja prsta i jedan mig
zaludnica razbarušenih kovrdžanja mudrosti
odnekud baš njoj prispelih

u razmacima
dovoljno dugim da se naizust nauči čekanje
jednim je jedinim pljeskom dlanova
dozvala duha i lampu bacila
bez straha je ulazila u sopstvenu belinu
baškareći se i protežući lenjo
stihovala je anđele na paperju
prazne hartije

k o n a č n o!
-čula se cika male pesme

Jasmina Popović

DAHARIJE, SENE I SANILARI

nemojte oštricom nikada
ni u okrutnosti koje se ne odričete
ni u naletima i zaletima samilosti

nemojte oštricom, poteći ću

vi uvek imate jednu
( prelistavam Dan otkrivanja najvećih tajni )
skrivenu u knjigama obmana
dobro smišljenu odbranu
koja bi vatrila sleđena srca sudija
što slepilom se svojim diče
da ničeg osim i u ime
pravde nema. govorila sam vam
u časovima dokolice da sama ću
samoćom sebe jednom. možda

nemojte oštricom nikada
ni na javi kojom mi prkosite. danas
menjam vaše loše namere za čas
dobrote. nema. ponavljaću uzalud

nemojte oštricom, ističem dragovoljno

( zalud biste, sa dna mog kovčega
smeju mi se sve oslobađajuće presude
izrečene zbog -ubistva pesnika! )

Jasmina Popović

U OMOTU GROHOTA

Nekada je imala
Stolicu za ljuljanje
Sopstvenih vrtoglavica
I jata ptica na krilu
Čuvala

U krletku sebe zaključavala
Brave obijala ključeve bacala
Ratovala ranjavala predavala

Školjku za slušanje tišine
Imenom je svojim nazivala
Tren pre razbijanja

Na vašarištima uporno tražila
Srećnog olovnog vojnika
Sebe pokušavala da udene
U par tuđih požutelih slika
Uspomena nečija da postane

Nekada je imala
Muzičku kutiju i balerinu
Svoju jeku i svoju tišinu

U svojim se mrežama batrgala
Tuđe bukagije vukla
Pred istinama se do gola svlačila
Laži u rite oblačila
Prkosila čudnim čudima
Iz dosade

Bez odustajanja se navijala
Do pucanja opruge

Postajući

Groteska grohota

Jasmina Popović

PAKOVANJA

u sezoni Sumanute Znatiželje
na tabeli Zavirivanja ni u šta,
svoje
( teškom mukom stečeno )
prvo mesto poraza,
čuvala je ekipa Čuvara Plamena.

u odlučujućoj utakmici,
sudija je snagom pesnice
stisnute do beskrvja,
probio viševekovnu, sleđenu koru
sasvim slučajnih radovanja,
iščupavši srce vučice.

bacivši ga uvis
označio je početak.

kraja.

crveno se razlivalo ledom
prkoseći ukrštenim štapovima
veštih Otmičara Vatre.

pogrešno plamenovanje!
srce u mreži!
pogodak! -vrištala je razularena masa

( život je opet bio glavni kontrolor.
poništivši radovanja gladne gomile
povukao se u sebe. )

Jasmina Popović

OSAM DO STRAHA

u prvom sam
prvina bila i muštuluk životu iskala
guja svih zaboravljenih reči
pod kamenom, za ramenom
zakasnelih odbrojavanja

drugom sam
podrugljive osmehe slala bez kajanja.
trajala taman koliko treba.
sekundarom sekla vreme i vene.
junakinja poslednje stranice
najvrednije knjige ćutanja bivala

do trećeg sam stizala bez treme
u nevreme. klanjala se trozupcu
boga mora, prkoseći morama.
kajanja u klupko namotavala
mudrujući pod sečivom inata

četvrti sam ledila, na plamenu
u kap pretvarala. na kocku šećera
četiri kapi za bolje sutra. iza ogledala
od sopstvenih grimasi maske pravila
samouko bezruko. bez vida i stida

u petom sam zapetom odvajala
slogove. znakom se bezumlja podrugivala
đavolskim naumima. strane sveta dodavala
oduzimala doba u nedoba i gledala iz nevida

šestog sam se bojala. šestarom krugove
crtala, čemer gutala vrištala i ćutala
gorljivo, glagoljivo. tri šestice naglavačke obrtala
protiv uroka i svakog zla. nevolji sam volja postajala

sedmom sam pečat i dan poklanjala
zvezdoznalce dozivala pogledima. bez dima
nema vatre, nema sam mudrovala
u inat se inatu inatila, magle sakrivajući pod grlom

osmom sam, od sebe bauka pravila
strahu sam u kosti ulazila noću
i kad hoću. naučena da brojim i na osam
mišjim rupama salivam olovo, smejući se
tuđe sam seme krala, hrabrost sejala

osmom se minutu rugala -
kroz igru brojala, nisam se bojala
ničeg. do sebe

Jasmina Popović

IGRA IGLANJA

u farbarskoj radnji
sitnišem plaćen šmirgl papir
bojem bojen, obojen

o, boje, oboje 
u krik slike!

licem i naličjem
zlovoljom zlosrećom
volšebnost iščekivanja
žrtve
do savršenstva dovesti

poput orgazmičkog kovitlaca
nagon na ponavljanje
Dorijane, o, Dorijane

opet, o, pet nevinih reči
u krivce

po krovovima pokrovi
prostiranje bes(a)vesnosti

repetitio est...repetitio est
zvuk smešnog šmirglanja

gramofonske igle igranja

Jasmina Popović

RANARENJA

od ustrelne sam
prostrelnu 
prostirala po Zidovima rana
obraslim mahovinama
koje ne mare za strane
sveta 

saplitanje sam postajala
čitačima
sa usana beskrvnih

na preseke svih puteva
hitro stizala
vekovala umesto putokaza
oblačeći haljine trnjem kićene
od sebe
kopljima utočište pravila

krvlju dok slikaš ćutiš
vrelinom!

podsećala sam pukotinu
na zadnjem zidu aorte

zaklinjući se
u oštro oko poslednjeg strelca

Jasmina Popović