VATROM U METU -UMEĆE OGNjENIH PRAŠTANjA

Velikom plamenu zagospodari
Bujicom gnevnom, gromadom lednom
Il' k'o od šale nebesko nevremje
Munjom najavi

Vatri strahova darove -za ljubav meni
I cikom groma kao u povoj ti na dlan ognja
Sve suze neba, nek vasiona oči sklopi
Jednom zanavek

Započni igru -vrtloge razigraj
Oluju pusti razjarenu
Dvoboju virova sekundant budi i odbrojavaj
Od jedan do jedan unazad samo
Nek hitac krene
Kasom neizbežnih susretanja
U okret i pucanj,
Golem silo mojih gorkih posrtanja

Želju mi ispuni, nek zadnja bude-
Kajanja zakasnela bez opravdanja
Savesti griže sve neka grle
Do samog kraja

Bez izuzetka

Jasmina Popović

ODJEDNOM PRESTRAVI SE NA KRAJU TREĆEG ČINA JEDNOČINKE U DVA POSRTANJA

kad kažem izdah stiskom očajnika
u suzu svoju kap otrova il' dve
doziram umiranja
dozivam junaštvo da crvenim pred njim
doziraj očajavanja ( neko mi u ponoć reče )
dozovi se
pameti. ni od korova

ni do neba ne bih
dok crtam strepnju crvenim i pečatam
tragove. (p)ostavljam lažne
u šumi zimzelenih varanja listopad sam
nizina i breg. između neba i hrastovog korena
na kraju mahovinu u zeleno

u plavo početak. i modro mi more
preže zapregu za beg i za nauk
iz duše. nepoznatog ne kidaj
sebe. nikad na gledaj

unazad. od sedam milja korakom
negdašnjeg čoveka. prevari
unapred. žilet u džep za svaki slučaj i nadlanicu
sa dlana namiguje igra oštrih britvanja
ko preseče liniju. život(a)
nimalo ne boli

kad zažmurim ljude, do deset brojim
i tražim. sopstvena posrtanja krišom
da ispravim hod. lelujanja
za zemlju (se) vežem,

sebe rumenim besom milujem
kamdžijam. trag na telu rana da bude
tad ostaju mi samo vidarenja
u doba dušosvlaka

i tačka na kraju

Jasmina Popović

PLETENO I PARANO O CRVENOM SLOVU

Jednom sam tako
Iz obesti sažvakala
Bez kajanja iz besvesti,
Tri belutka nasmejana
Srdžbe radi i inata-
Grumen zemlje napuštene u nedra sam
Bolodušjem, kradomice
Krijuć' svoja strahotrepja
Drhtarenja zagrljena, mukom svojom
Posvađala
Sebe hitro ispljunula u temelje
K'o znamenje propadanja

Iz kutije blistavlaži zaslađenih
U mraku sam potpalublja progledala
Porinuće, potonuće bratimeći
Sad pređu kajanja kidam gnevno
Što nisam jače i jednom još

Moj kapetane
Žena na brodu, nesreće dar
U more! Umori!
Kovač budi paklensudbe
Čekić sam i nakovanj, ti vatra i meh
Žar žareni, potkovicom potkuj talas

Igrajmo se preterivanja
Sve dok ne postanem krv na tvom desnom
Oku slepom
Kažiprst zaglavljen u orozu
I oštro oko poslednjeg sokola

Pucanj si, ja praznina
Ne oklevaj!
Na mapi blagorodja treći sam korak
Levo od izvora hladnih zavaravanja
I laka meta

Pružam ti ruku da tvoja ne zadrhti
Sumnja i strah sam
Ti hrabrost budi!

Budim daljine
Na najjače uključim krik
Vrisak zasmejavam plačem tragača
Zabludelih duša
Hipnozom uspavljujem blizine
Klatnom pred okom u kapak kapljem
Košmare

Donesi mi beli svet da ga u rever trajanja
Dok sudbinu preklinjem
Da opet sve u naopako,
Moj kapetane?

Po običaju
Pravu na očaj skidam kapu
Nek pokisnu prokleta pojanja
Meni međ' zubima grka reč na umobol liči
A nije

Još

Jasmina Popović

INAĆENJE VRISКOM PO ZVUČNOSTI NESLUHA

Nema mesta ni za koga
U ovom tunelu ravnodušnice,
Makar čipkani nestanak postala
Sva u belom i bez greha, jednom
Nepostojana ja
U kišnom danu obezbojenih duga
Ispod kojih, čak ni zbog poslednje želje
Prvog greha sopstvenog,
Nikad
Ne bih, poslednje mi bilo
Pa prošlo

Moj je krtičnjak prepun
Na zor presvislih zora
U sebe zaključanih, pa u ključ odnekud
Pretumbanih sumraka
Prepun suzama ispranog živog tkanja
Lepršavog umiranja sveg svetla
I svih dana, za dana

Кoračam tako, u bestraga i ni u šta
Iz ćeifa
Bez moranja u more obučena
Noćne a moćne da na dva, na tri
U krš lukavih delanja pretvore
Skršene kosti moje, odavno oglodane
Bezumom slutnji da nikad je uvek
U isto vreme i u pravi čas
Beščašća

Bolim se izranavljenih tabana
Crnilom nagaravljene pene, sebi ću lice
Da gazim, a da gaz misli blatnjavih zatrem
Iz sve snage jer samo tako umem umom
Pomućenim

U razum ne svraćam namerno
Ni u kom slučaju potrebe
Nema
Sam-a vrištim do nesluha i nazad

Najzad

Jasmina Popović

ČIODANJE PRAŠNJAVIH PROIGLAVANJA КROZ PUPČANIК PRVOG PRETКA

Ptica je imala srce
Imala je srce
Srce izgubljeno u besmislu
Beskrilnih uzletanja
Ni iz čega ni u šta
Ptica je imala srce
Šaputala sam u očaju
Ulazeći u čelik vez
Prašnjavih proiglavanja
Кroz drven-kosti predaka svojih

Ni o čemu nismo nikad
Osim o pticama i slobodi
Uma bolnog
Čovek mi je pogledom svojim
Čiodom kroz moju zenicu
Кazivao prekor, darivao ogoljenu bol
Zaključavši se u mene

Iz daljine, blizina je grlila
Tišinu pevanja
Male žile kucavice,
Na omčinom čvoru nažuljan vrat
Кukavice
Odbrojavao se svakog punog sata
Na dlanu je pulsirala jedna linija života
Svoj izgubljen put
Obmotavši pupčanik oko vrata
Pomislivši da su rajska

Istotreno, ishitreno ili baš namerno
I kad treba
Кoračnica vremema iskakala je iz takta
Potpuno bezobzirno

Tražeći prikrajak iz kog bi posmatrala
Taj poslednji trzaj
Iz sebe izašla, do krvi je očnjake oštrila
Zube lomila o čelik uže
Uzaludnošću zakasnelog kajanja

Prokletstvo paklenog dana
Uspravilo je oborenu stolicu,
Otreslo nevid praotaca sa savesti
Smejući se neprestano

Svitala je noć mladog meseca
Punom mrklinom poslednje suze

Jasmina Popović

SAMOVAR I ČAJ OD DRAME

Odvajkada, avaj, avaj
teških reči družbenica
bez pitanja i bez molbe
mrseć' misli naopake
međ'tišinom stolet hrasta,
mahovine kazivanke
i mrmljanja modronebih ljutnji gromkih
postala sam nevid vila
gromoglasjem u bes munju upisana.

Sever ja sam tvome ledu
inat rađam u mukama, tobom gorim.
Studen ja sam tvom nehaju
pokopavam nade puste iz obesti.
Od inja masku na žar lice pokajnice
od rose čedna umivanja da trepti oko.

Dan da svane.
.
Da zaledim, da umijem i ubijem
dabogdanja
opet jednom bez milosti i kajanja
proklet krilo da posečem,
košmar let da prestane, da nestane.

Danas daj mi.

Jasmina Popović

TEMELJANJE MUКA GRDNIH TEBE RADI

Ne ruši mi kućom kuću,
krov temelju, odžak ptici
radost ištem, milostivom rodu svome.
U kljun mirom mesto nesna
meni podaj biser granu
okno sjajem okićeno
jutro meni neka rodi.

Ne pružaj mi korbač ruku,
bolom boliš, žarom žariš
kad zarivaš trnoprste krvlju malaš
uzaludje prošlih dana.
Tebe zovem, tobom ćutim,
dok životom život varam
gorom, dolom, bescilj besni neprestano.

Ja ceh plaćam zadnjim kasom
razuzdanih konja vranih,
suzu oku vraćam gorku,
sebe sklapam u molitvu
greh dok kajem, kraja nema. Ni početka.

Jasmina Popović

VRTLOŽENJA NEČUJ GROMA U TRI КAPI BLAGOSLOVNE

Ponor voda ledobolna,
gnojna rana nemušt jeke svekolikog roda moga,
tamo amo bespomoćjem
kroz planinski bestrag tesnac,
besom svojim, iz obesti
kida, rije, stene dere, iz korena čupa jed
tražeć' mesto golem spasa.

Vrtlog poljem čelik hodom, da pronađe
izvorište, boravište ljute trave svevidice
svetu priču što kazuje
da je krivda guja crna, pod kamenom studen srama
što prokletstva seme krije,
otrov sokom brat omraze darovala pokolenja.

Oko za oko, slepim vidom,
nevidom vode, nesluhom gore i mukom neba
u bezgraničja zid praznine, inata radi.
Zub za zub, škrgutom ljutim,
orah tvrdi kad smrvi dlan,
vilične kosti u slom, u lom,
sudnji nek' bude, al' dan je dan.

Čovek si, znaćeš: troprsto, dlanom, šakama lice,
al' čašću najpre ti snaga budi
obuzdaj mrak, zauzdaj bes, od zla se skloni.
Tri znamena na porodu sveg čoveštva,
te tri kapi blagoslovne, sudbodarje našem rodu
sa-milošću ti pokloni.

Jasmina Popović

TROSVIT JEDNOG КAMENA

Prvom sam svitanju nevesta bila,
pokora pusta, nevernica, zmija u nedrima.
Mastilom crnim razlivala se
jutra da ne bude.

Prosto nek' mi je!

Drugom svitanju ljubavnica
mazna al' pritvorna,
grehotom svojom dičila se-
lance vezivala, okov zakivala,
jutra da ne bude.

Prosto nek' mi je!

Treće me svitanje zauvek proklelo
prvinom svetla, radošću rađanja.
Кamen da postanem i vatru ljubim,
u njoj da gorim, nikad izgorim,
u vjeke vjekova.

Prosto nek' mu je!

Jasmina Popović

U AMANET TEBE SEBI OPET JA ĆU

Suzom sam ti jednom davno
iz nehata
strahovanjem, zlim snevanjem,
pelin pesmom -
do dna bola i još dublje,
gorkoslutnim nazdravljanjem
život žilu ispijala,
radost krala bez kajanja.

Trnom si mi jednom davno
kroz zenicu,
iz namere osvetnice, ognjen besom,
xod slepila - nauk pakla,
jed nevida darovao,
besram pehar ispijao,
radost krao bez kajanja.

Sobom ja ću,
kad vek tmine jednom mine

sobom ja ću tebe kleti.

Jasmina Popović

OPET SU SUNCA ZASPALA

Da, Vida moja,
opet na prvu pobedu
u poslednjoj borbi, sve ulažeš
i nadu svih nada
u zalog bi
na crno polje i crno pod noktom.
U čvor vezuješ zakletve,
znamenja u vatru bacaš
sebi na porugu služiš.

Da, Vida moja,
odričeš se praštanja
u zalagaonicu života ulaziš
i sve za jedan zlatnik daješ
da česnica časti zablista u lomu.
Bez jauka, iz korena čupaš se,
najjači mlaz poslednjeg krvoliptanja
bivaš, crveno si nestajanje opet.
Na tragu besmisla besno pseto si,
upamti to.

Ti znaš, Vida moja,

ogledalo slomljeno
u sedmoj godini prokletstva
zvalo se Dorijan.

Jasmina Popović

PREDSKAZANJE MALOG SLOVA

Kroz iglene uši
Juče sam pesak pustinje, karavan i tri oaze
Kao od šale
Na vrh vrtoglavice, jer mogla sam tako

Kroz ključaonicu
Danas sam od glečera iglo i plamen
Poslednje vatre okamenjenog plemena
Čitač prokletstva prognanog vrača
Postala

Kroz kosti mi led
A ja čuvam reč od slova nevolje
Tek tako ili iz obesti jedne nemoći

Kroz vreme
Jedno će sutra, nezvano,
Bojim se, neću umeti da zaustavim
Sudbine plan

Jasmina Popović

DUGAČAK NASLOV I POKOŠENA SLOVA

zamisli da sam knjiga nepročitana
Il' bajka bez srećnog kraja
u najgorem slučaju hronika palanačkih
zamuckivanja neprekidnih
prizma kroz koju se prelamam bezbojna
bela da postanem crnodušju u inat
i reč prećutana
da na pamet ti ne padne da me ikad napamet
tek onako, od želje naizust
pred publikom bez dlanova da me u pljesak
iz sažaljenja iznenada iznedriš

zamisli da sam smisao il' teorema
ovako nedokazana svakojako slovom i brojem
zamišljenu tako pola me, takav je red
u vodu baci, u goru povedi, u zemlju jer seme sam
razgovora, razdora i psovka sto mučenih mukova
baš takvu me baci vukovima kad ti prepreče put

ne žali, u ovom poigravanju pobednik budi
taknuto u maknuto pretvori poslednjim varanjem

postaću zavet ćutanja

Jasmina Popović

PESMA KOJE NEMA

Moje se boje večnosti boje a ja pevam
Zapevkom iz kolevke ponetom
O, strahovi moji strašću okupani
Još jednu pilulu u sebe ću zbog vas
Sa predumišljajem i od srca do bodeža
Zadnjom namerom zapetljanih košmara
U pepelišta ni iz čega ni u šta bosonoga
Na korak do prvog uzleta u nešto
Što nebom zovu srećni
Što kaljugom što glibom meni slični

Moje se boje večnošću boje a ja pevam
Čuje li me neko ili je svet u nestanak potonuo
Bez sidra sam oblačim bespomoćja košulju
I plačem ne tražeći zid i uzdišem ne tražeći most

Otirač pred vratima i četiri mrve propasti
Postelja su poslednje ptice

Jasmina Popović

BOLJE DA JESAM -TAMAN TAKO

nisam ja tebe od blata pravila
od čekanja i beznada svaki put
usne do krvi do prvog bola
nisam ja sebe u blato bacala
da bih ovako naširoko nadugačko
parala krpila šila šilom kajanja
isplakala svaki muk i jeka u nestanku bivala

nisam ja sebe tebi od blata pravila
kiša nek' zemlju celiva tek tad ću -kako znam

Jasmina Popović

HANUKA HANUKA -NAPRSLINA POSLEDNJEG OGLEDALA

hanuka, milosti puna -nukata u meni uspavana
moje si prvo ja i drugo ti sam danas kao i uvek
od pamtiveka ne pristajemo na neprestanost
strahova u čvor vezanih -podsećanja radi
sate sam spakovala u kutiju od lima vetrokaz vetrokaz
naopako okrenute minute sam bacila kroz prozor
i prozor sam (od)bacila sad je kuća u mraku
o, sunce si i sunce sam dok kao klik klak klik
moja si tvoja si tvoja sam i odraz u ogledalu
(p)ogled je savršenog nepostojanja osim u svitanjima
u podnevima i večerima samo jeza i grč lica
koje ne postoji koje postoji u pričama bajkama
crtica sam i jesi, a opet tako se bojim a ti me držiš za ruku
kroz staklo sedefnog sjaja i odsjaj si a ja tvoj odraz
i obraz jer samo je on ostao -nama jer dabome da je tako

nukata blaženstva puna -hanuka u tebi sam uspavana
u sebi te u sebi me zauvek i tek tad suzom iznova
u krug u kome si i krug iz koga sam korak iskorak u igri
večitih zeničenja u crno u crno -odjednom

Jasmina Popović

PREPLETAJ NESNA U TREĆEM DANU PLAMENOVANJA

Vasilija, devojko sunca i vatre
plamenuj dan
stostruči treći trenutak osame
da pučinu i vodu sebi na dar
da lađama jedra i sidro-čelik na dno
tek zgaslu nadu
buđenjem trepni imenuj radost rodu svom

Vasilija, devojko zvezda i senki
plamenuj noć
svevidom se pokloni
sveznajućem ruku poljubi
dahom dahuj poštovanje nakloni se
osenči treći prepletaj srama
u ćutanje zlato odeni meni za ljubav, rode moj

Jasmina Popović

NESLUH U DOBA POSLEDNJE JEKE

bila sam podzemlje a ti ne veruj od volje ti je
koren sam i mravinjak blatnjavih hodnika nekad
princeza mravljeg osmeha i prošlost
jednom kada je sunce umrlo bez prve sveće
i poslednjeg opela a ja plakala kao kiša
munja i grom i neki zvuk pod grudima jesam i sad

nevera u podnožju bespravno podignutog očekivanja
u mene gleda dok joj se crvenojezično plezim
na jednom od stranih koje ne govorim zamuckivanjem
samo tečno u gušu medovinom vinom rakijom ljutom
zalivam se tri puta krstim i žmurim dok oče naš
pomozi da shvatim šta propuštam od vozova i gde je
moj poslednji let beskrilnog putovanja unazad

bila sam jednom il' dvared -sad sečem sećanja oštricom
dlanova okrenutih suncu pokopanom
pevam kao što nikad nisam i osluškujem se piskom daljina
ogluvela od silne tišine jednom kad je trebalo -jesam

Jasmina Popović

NOĆ STRPLjIVIH ČEKANjA I ZAČIKAVANjA

ne, neću tako
ja zore ljubim i ljude snene
grešnike bludne i pločnike
korak po korak i stope mokre
kišu subotom nedeljna ćutanja
zagrljaj u dovratku vrata od nade
kap i bujicu volim
zrno i ambare pune
iver i kladu
jagnje i vuka, jer tako samo

ne, neću tako
bez pozdrava i na brzinu
kao da žurim
kao da spas je tamo
kao da bekstvo sam i nestajanje

ne, neću tako
ja sanjam ljubav i sanjam bezbol
duše (mi) spas u odblesku sunca
u zenitu ti, u zenitu ja
a zajedno ćemo u nebo kad dođe dan

ne, neću tako
al' prekinuta (mi) noć
strpljivo čeka da kraj suzom napišem
i nesnosnim uzdahom u izdah se premetnem

Jasmina Popović

OD DO I TRI PUTA TAKO DA NE ČUJE ZLO

imala sam četir' slova, dve pomisli, jednu reku
i imala malo nigde, kut skloništa, okno srama
pet ognjišta, violinu i samoću zauzdanu

dva sam sedla pa na ata jednim skokom
poljila sam i gorila pustopoljem, ukopana, 'mesto kasa
petolomlje izbezumlju bivala sam most i uzdah
i imala sebičluke, davanja i milovanja praskozorna
u naprstak sakrivala, sve treptaje snovidela jednom ja sam

šta bih jošte ne pitaj me, da naizust bez mucanja tebi rečem
ne umem ti
ne mogu ti
sužanj jesam svog neznanja

ne pitaj me

Jasmina Popović