MONOLOG U DVA GLASA I TRI ZBRKE

u četiri ruke za klavirom. podrazumevana netačnost
tačnih kazivanja. preokreti u notnim sveskama
rugaju se violinskim ključevima i ključarima
hada. bez straha nema. i ničeg, kazuju oni koji nedostaju
na porodičnim portretima. prašina i opiljci obol-deljanja
duet (su) o kome se ćuti u tajnim odajama. odlazi u noć
poslednji čovek koji je umeo da čuje. osmeh zaveštava
(ne)srećnicima, slušanju vičnim. žena bez lica servira hladne laži
podgrevajući sedeljku predskazanja. okretanjem drugog lista
vraća se unazad. bezvremenim zastajkivanjem u pauzama
između dva takta. netaktično skida svoju masku
pridružujući se gondolijerima. pluta venecijanskim kanalima
poput flote papirnatih brodića. pročitanih crnih hronika
bivša je vest. podsmehu podložna, tek odlazeća gorka reč.

Jasmina Popović

RANJAVANJA, VIDANJA, PA OPET

pod goru s(r)ama inaćenjem. hitam. gaseć' se vatrom
sagorevam junačno. mračim bezdane bedrim bedeme
prevrnuta trostrukim saltom. tušta i tma postajem
iskoračajem u levo. desni mi trnu i trunu pokajnički
polomljeni očnjaci prvog ugriza. u dušniku zaigrani
dok gorčim pelin i čuvam skorelu srž (o)praštanja
pod grkljanom. britvu otimam. besovima svejednosti
kapu skidam. svojim porazima na poklonjenje
stižem poslednja. prvi put bez kašnjenja.

Jasmina Popović

POSLEDSTVO GROTESKNIH VRTLOŽENJA

dopustila sam sebi da poslednjom kapi suze umijem svet
istine radi. priznajem da kiša sam postajala, nemilice
pljuštala sebe. ljubeći grmljavinu usnama predskazanja
milovala munje. iz prikrajka gledala straha lik
u odrazu sopstvenog lica. ogledanog u baruštinama
svekolikim. u zakletve umotanim lažima postajala zbogom.

koracima saplićućih stazarenja gazim (se) užarenim
vrtloženjem. umiranja u grotlu vulkana videh na rođenju.

o, tamo, tamo ću poneti tajnu čega radi sam u zlosreće trenu
gromada hladna postala. jednom davno neznano kad
otkinuta iz zagrljaja glečera. kći da postanem i bol da bude(m)
samo moj. nedosanjan san o užarenom nestajanju. kap u plam-
niko ničemu. onog časa kad zakoračim zakletva biću. poslednjoj misli
da prvi korak uvek odlučuje kad počinje praznina, molitva jesam.

oduvek. trebalo je da znam.

Jasmina Popović

SUNOVRATNICE I OSTALE

rečenice bez smisla načinile preljube
čin. treći. u predstavi duha sporedan lik
poslednji ulazi na scenu. hromi šaptač
u školjku pretvoren nem(il)osti. kobni muk
aplauza na sredini trodelja. uvek biće
izdajstva dlanova. na srcu sklopljenih
pre(dra)suda tragovi. u vetar uklesani
libreto, svima nejasan neizgovor. na sceni
pajaci pevaju u horu, solo numeru. dirigentu u inat
orkestar greši poslednji put. krešendo(m) u pad.

Jasmina Popović

KAŽI-PRST

otocima i oticanju prolazi vreme dnevlja
dok svenoćja proticanjem uporno tražim.
formule ispisujem za tačnu količinu helijuma
kojim bih da ispunim, ovako bezumom pot-kovana,
sve ružno sve lepo sve ružno sve od svega
zaboravu il' zlo-pamčenju sklono,
namerno još pre(d)određeno da o-kraj-ak bude
nebeskih reš pečenih mirisnih hlebova,
zemaljskih nedopečenih, crnim brašnom mešenih,
mrva da bude na stolovima čekanja k-raj-a.

tražim konac da sve(t) čvrsto privežem
za malić, domali  ili prst po(t)kazivač.

( kaži prst, pa prećuti mnogo toga naiskap,
pijanstvom svojim obezboli se - zanavek. )

Jasmina Popović

BISER-KRUNA, DUGINO POJANJE

Jesi l' to ti dugo, drugo moja, vilo?
U haljine presjajne sebe si obukla?
Il' je kiša, potop-suze tužna isplakala
Te ti boje bljeskom izaprala,
Da lepotom svetu se prikažeš?
Il' kraljevstvo tebi neko dade
Krunisa l' te neko, krunom od biserja
Da stoluješ vazda u svojoj lepoti?

Nisam sam vila, nit' sam ikad bila
Nije potop-suze tužna kiša isplakala
Nit' je moje boje bljeskom umivala
Da lepotom svojom svetu se prikažem
Nit' kraljevstvo kogod meni dade
Krunisana nisam, stolovati neću

Već to Nebo milo, sudbinom vođeno,
Ispod duge prođe, Nebeskome Raju smerno putujući
Te ostavi odsjaj duše svoje, da se dičim
I ponosna budem dok me ima, što me j' Nebo
Prijateljem zvalo, Prijateljstvom mene darivalo.

Jasmina Popović