ČETIRI DANA U PRVOJ MENI -OD UŠTAPA NIŠTA JOŠ

ovo je pesma o četiri mala četvrtka
i ja ne znam šta bih sa njom
ne umem čak ni da je napišem
a gledam
lepi, mali, nasmejani, okupani i mirišljavi
četvrtci preda mnom stoje i šapuću:
na č na č slobodom sopstvenom budi i ostani
čekanje, čamotinja, čuvar i čovek
a meni suze niz lice i ne znam smem li da ih
zagrlim i poljubim smem li bez straha
jer jedan od njih je izdajnik a ja ne mogu u lepom oku
i zenici crnoj kao ugarak, zlo da prepoznam
prevrćem se naopako i naopačke čitam besmisao
reči koje nisam htela da prećutim

Jasmina Popović

MA KOGA BRIGA, NE PITAJ

tražim pošteno izgubljen izgovor
zbog svih neizgovorenih slova
u reč, u reč -dok vapaj bejahu
zbog svih u sebi sricanja i naricanja
na glasno navijeno na najtiše odvijeno
zavijanju nalik, k'o zavađenih vukova poj

ne nalazim ne odustajem al' koga briga

danas za sutra juče sam trampila
za gram ništavila koje sam kao broš
prikačila čiodom bezbola za kožu napuklu
i sad ponosno šetam sopstvenu krv

do iskapanja i nazad pa opet koga briga
ne pitaj bolje da ne znaš

Jasmina Popović

STRAVOM SALIVENO I KAP OLOVA U CEVI -PROTIV UROKA

imitiram život svakodnevno i za sve novce
baš me briga što dobre si volje
danas ti kvarim uspeh milujem propast
zavodim pomirenost sa sudbinom dok grčim se i tražim mesto
u oblik fetusa da sebe sad i uvek po navici
ne pitaj me zašto ne pitam i odgovor nikad više
ne dajem se -vremenu pokore i sablasja naklon
napokon ti pronađi zaklon za oboje i sklonište jer
ubiće nas te tri kapi svemira što padoše na dlan
precrtavši liniju sudbine u iks u krst u nešto
čemu ime još uvek tražimo dok cvilimo trnjenjem beskrvja
u našim venama -crvenilo modrilo zariva zubalo i muk se muči

a mene, gle čuda, guši aplauz gomile -zavesa pada
po meni -korak tvoj odlazeći saliva stravu ovog nedoba

Jasmina Popović

IZ DA U NE -PAR REČI USPUT

iz bahatosti
noktu sam srednjeg prsta sudbine
lakom u crveno
inat pisala kikot crtala
da započnem igru

iz samilosti
trnu sam iz oka fosfor na vrh
da zasvetli kad najjači je
bol suženih zenica i svesti takve

iz nečega
čemu ime nisam znala
ni u šta sam pod pretpostavkom
tačnog pogotka

u centar sve-mira pa kud puklo
da, puklo je

Jasmina Popović

PROŠLO VREME OD GLAGOLA MOĆI

Mogla sam juče nečija nasmejana nevesta da budem, od belog bleđa
Jer svilin sam dodir postala u škrinji zaboravljenih rasparanih rastanaka
Il neman ljuta, što na kraju trećeg dana petog izgubljenog sveta, svoj kraj traži
Jer opasnost sam bila na osmom trnovitom raskršću poslednje propasti
I mogla stopalo bez noge što bestraga lutanja pamti, da budem juče

Putevima lakog laganja sebe, stavljajući se u stege, svetom tako da hodim
Bezmilosnog stezanja do krvi do mesa do iskapanog straha bol da jesam
Iskopanog groba od veka starijeg, krst i trag da postanem, mogla sam
Svoje ime da uklešem u sve godove neveštog potiranja sudbine da sam htela

Al' ipak, i u inat neznano kome

U odustajanje i ravnodušnost sam sebe, te prokletom bezvremenu sopstveno nestajanje postadoh

Jasmina Popović

OPROŠTAJ PORED PUTA I BLUZ ZA KRAJ

o svemu bih ti danas sirotinjskom suzom u kamenu pisanom
al' zaboravila sam juče kako se piše istina
ni o čemu bih ti ove noći raskošnom cikom divljeg raskalašja
al' pamćenje nesta u igri laži, juče, kažem, a ti

zapiši mi dug crvenim slovom nek' kao ja danas, pocrveni,
belinom u crveno da oteknem, isteknem, uteknem,  nespokoj da danujem
koritom svojim, uzvodno, do izvor vode rađanja, zamućene od prvog trena

dug kao crni konac nevere na prst zaveži da ne zaboraviš, a ja ću jednom
vraćanje da postanem, potezom jednim iz knjige dugovanke da me izbrišeš
bez žaljenja i kajanja bez
dok ja budem otključavala poslednji oproštaj urođene skrušenosti i lakoverja

ključ tebi-
meni bluz za kraj

Jasmina Popović

REM FAZA I NULA SEKUNDI DO KRAJA

paralisana strahom čopora krvožednog zverinja
kušajući sopstveni stid, slušah zveket sopstvenih kostiju
posmatrajući pticu hrabrost kako kljuca moje srce
hraneći svoje ptiće majčinski kljunom u kljun

osećala sam drhtanje hrpe bestelesja pod najezdom gladnih mrava
aortom do pretkomora i l' neznano kud gazom nevolje u koračnicu kretosmo

nije me bilo a opet sam, negde pod zemljom, čeličila svoje nestajanje
nebo posmatrala i u plavo bojila beskrvne stope poslednjeg čoveka iz mene izniklog

Jasmina Popović