TO, KAO PISMO BR. POSLEDNJI

to, kao živiš
to, kao ljubiš

i kao mreš 
dok klade 
gnjile opklade valjaš
po trnju i trunju
sopsvenog bezumlja
dok košulju ti spasa
silom navlače

to, kao sram
to, kao stid
to, kao zakletva u očinji vid

u grobove nepostojeće
iznutra gledaš

i kao prosjak
saginješ se poslednji put
krst na gležnju ucrtan
u bekstvo zakovan
bi da ljubiš, bi bivanjem
ništavila

od tebe telo raspadnuto
u tebi telo razapeto
oprost ište

to, kao veruješ
to, kao zauvek

i kao obmane sena
pukotinu tražiš
da u smrt se udeneš

živa

Jasmina Popović

SMRT SE NE ŠALI, OZBILJNO TI KAŽEM

moj jad i ja
umiremo svakodnevno
ukrštajući reči

presecamo tačke ključanja
zaključavanjem sećanja

moj jad i ja
odlažemo odlazak svakodnevno
ukrštajući poglede

presecamo kapi zenica
suzama neisplakanog dana

uz prvu jutarnju kafu
kao molitvu il kletvu
jedno drugom spuštamo na dlan
još jednu liniju prećutanih reči

smrt se ne šali, ozbiljno ti kažem

Jasmina Popović

POPREKO ŽMURENJE

kad mi dođe
izgubim se iz vida
skraćenom dužicom

u vremenu zeničarenja
slepe putnike čašćavam
kartom
za put oko svetla

tri na karte
u četiri ruke i jedno varanje
zapišem rezbarenjem
još jedne recke
poprekog gledanja
kroz prste

svaku igru žmurke
prevarim
okatim progledom
unazad

Jasmina Popović

PONOĆJA SVEČANIH ZAVARAVANJA

lampion od lako lomljive vrtoglavice
na vrhu igličastih trnjenja
modrilo staklene suvomrazice u grudima

sam

a nisam, opet, veri u neveru nevešta, opet
u jednu noć pevljivu
nestvarnim preobražajem
samo tako, tek (t)ako jednom

u odlazak- sebe

ako

pomisliće blještava varka da sam
sopstvene smrti u ponoć

Jasmina Popović

PA, TA KARTA

uostalom

znala je da je to taj dan
oslanjajući se na
petu
stranu sveta
okrećući se oko
ose tuđe sopstvenosti
postajući krivulja ispravnog
življenja
i prava linija krivde

uostalom

pola je bacila sričući se
početničkim zamuckivanjima
a pola pamtila
srčući šest preostalih kapi
srži života

uostalom

nasmejavši sebe sobom
zagrcnuta sopstvenim kikotanjem
uspela je nepogrešivo
da u nerešeno pretvori
zauvek i nikad

uostalom

koga se tiče to što je oduvek znala
koja karta nikad da ne postane
uz dobar blef izvlačeći se

na deset

u sebi izgovarajući
Božje zapovesti

Jasmina Popović

OZVEZDANO POKAJANJEM

ekvatoru sam ledena kiša bila
severnom polu cela užarena kugla
dok sam osvit i sumrak dnevlja
noćima crtala na kori
mesečevih drhtanja

okeane sam dinama pokrivala
ostavljajući sebe tragovima
na dah i mah otimala uzdah nebu

pretvarala se u beduina i gusara
roba i gospodara svih svetova
vremenu sam robinhudovski darovala
od moćnih dana nepraštanja
otete minute blaženih oprosta

sve(st) sam gubila i niko bivala
sklupčana u postelji
ozvezdanih snova pokajnice

Jasmina Popović

OLOVOM, STRAVOM I LAVOM

salivala se stravom
olovom ljubeći poslednju kap
gasila se ugljevljem
paleći vatre kovala paklene
planove

strahove svoje
udobno smeštala
između čekića i nakovnja
čekanja i nadanja

kalila stradanja

udaljavala je daljine
nepokretom
užarena lava postajala
inateći se vulkanima
odavno ugašenih
svih prošlih i budućih
života

Jasmina Popović