NESLUH U DOBA POSLEDNJE JEKE

bila sam podzemlje a ti ne veruj od volje ti je
koren sam i mravinjak blatnjavih hodnika nekad
princeza mravljeg osmeha i prošlost
jednom kada je sunce umrlo bez prve sveće
i poslednjeg opela a ja plakala kao kiša
munja i grom i neki zvuk pod grudima jesam i sad

nevera u podnožju bespravno podignutog očekivanja
u mene gleda dok joj se crvenojezično plezim
na jednom od stranih koje ne govorim zamuckivanjem
samo tečno u gušu medovinom vinom rakijom ljutom
zalivam se tri puta krstim i žmurim dok oče naš
pomozi da shvatim šta propuštam od vozova i gde je
moj poslednji let beskrilnog putovanja unazad

bila sam jednom il' dvared -sad sečem sećanja oštricom
dlanova okrenutih suncu pokopanom
pevam kao što nikad nisam i osluškujem se piskom daljina
ogluvela od silne tišine jednom kad je trebalo -jesam

Jasmina Popović

NOĆ STRPLjIVIH ČEKANjA I ZAČIKAVANjA

ne, neću tako
ja zore ljubim i ljude snene
grešnike bludne i pločnike
korak po korak i stope mokre
kišu subotom nedeljna ćutanja
zagrljaj u dovratku vrata od nade
kap i bujicu volim
zrno i ambare pune
iver i kladu
jagnje i vuka, jer tako samo

ne, neću tako
bez pozdrava i na brzinu
kao da žurim
kao da spas je tamo
kao da bekstvo sam i nestajanje

ne, neću tako
ja sanjam ljubav i sanjam bezbol
duše (mi) spas u odblesku sunca
u zenitu ti, u zenitu ja
a zajedno ćemo u nebo kad dođe dan

ne, neću tako
al' prekinuta (mi) noć
strpljivo čeka da kraj suzom napišem
i nesnosnim uzdahom u izdah se premetnem

Jasmina Popović

OD DO I TRI PUTA TAKO DA NE ČUJE ZLO

imala sam četir' slova, dve pomisli, jednu reku
i imala malo nigde, kut skloništa, okno srama
pet ognjišta, violinu i samoću zauzdanu

dva sam sedla pa na ata jednim skokom
poljila sam i gorila pustopoljem, ukopana, 'mesto kasa
petolomlje izbezumlju bivala sam most i uzdah
i imala sebičluke, davanja i milovanja praskozorna
u naprstak sakrivala, sve treptaje snovidela jednom ja sam

šta bih jošte ne pitaj me, da naizust bez mucanja tebi rečem
ne umem ti
ne mogu ti
sužanj jesam svog neznanja

ne pitaj me

Jasmina Popović

PROZAK BOJA ČELIČNOG POJANJA

kolutam okom unapred nazad, pa brišem misli. sa predumišljajem
postajem krvavo ubistvo, islednik i slučaj. bez presedana
a opet zabeležim pitanje šta je unikat. slučajnost u prolazu odgovara
dok crtam vatru, vodu, u nebo zagledana. širim zenice
dok sužavam svest sopstvenu na taman meru. makazama
dvoumljenja sečivom kidam bezumlje i smejem se. napadno
u tuđem sam oku trn i kost za nečije grlo. u inat sam postala
samac -beskućnik ne postoji(m). ni dvojac bez kormilara
smrt i predsmrtni sati, tri trena kajanja. postoje. neki drugi parovi,
čistih duša prljanja, velika žaljenja i splet tačkastih okolnosti
izbliza. zamišljam daljine a opet nije me briga.
zbog šegačenja sa mnom. baš umem da odem.
bez osvrtanja. samo kalibar da pronađem, dobar za čelik cev
i prozak u miligram merim na dlanu -dlanom,
na preklop, na odmah i taman, da ruka ne zadrhti.

Jasmina Popović

BELA BREZOVANjA I CRNOOKE KOJEŠTARIJE

Jednom sam, tako, kao od šale
O, blaženom neznanju neka je hvala
Pisala oproštajna i neka druga pisma
Izmišljala sopstvene znakove samo za
Oko nasmešeno, oko suzno, tuđe u svom tražeći
I ništa nije bilo da bi bilo
U svakom sam iskala oproštaj zbog svega

Koješta postajala, stvarne ili izmišljene priče
Nizala ni iz čega i grešila brojeći grehove
Zbog njih u svesku kajanja recke dopisivala
Četiri, četiri i peta preko, ispucala od vajkada
Iznenada sam se u list pretvarala i zeleno mastilo
Poslednjeg slova u sebe upijala sobom

Ništa mi se smejalo, a ja kao ništica nakinđurena
U nulu se jednim okretom jednim potezom jer sam umela
Ulazila tiho u sva prisećanja stišnjena u dušniku
Drvodeljala sam sebe, kamenorezala i vodoplavila
Iz inata ili iz nehata, ko bi sad to znao
Tekla sam crveno tuđim tokovima, često uzvodno
Najskuplje sam plaćala bujice da sopstvene zidove
Srušim kao od šale šćućurena pod plačnim nebom
Bokorila sam sva nerazumlja i njima kapije kitila
Svatove sa pogrešnog na pravi put vraćala i smejala se od srca
Njihovom čuđenju o, lude li žene, govorili su

Baš sam se slatko u gorčinu slivala naopaka i brezovala
Crnom dušom vidik zaklanjala i nikom nikad ništa

Jasmina Popović

GLEDAŠ LI TI TO MENE ODOZGO

nad sopstvenim bolom u grudima prekrstim se
tri puta pljunem i zakucam se tri puta u drvo
(valja se, kažu) valja se neka nevolja (mislim u sebi)
spomenik kao nad humkom podižem spuštajući uže
zaomčeno lukavo predeno pa prepredeno baš tako

jata svih tvojih belih ptica puštam da polete
krletku turpijom jako najjače jer moram jer reč
sva moranja i more u očnu duplju
da bolje zenicom našaram nevid neuko zbog bekstva
oslobađam sebe iz kutije i par krila docrtavam
u neparu od vajkada glođem sebe kost po kost
drhtavo neuko nekako bez veze i ukusa bez zuba rekoh ti

kažem ti kaznu kažeš mi dar pa smo kvit zauvek
na šta mi liči ovaj dan odavno odbrojan omčom omeđen
glasno glasnije vrtoglavica sam bata tvog koraka odlazećeg
čujem (te) ogluvela od smrti od straha od poslednjeg svega

na grudi privijam narikače dok previjam sebi rane
rane rane u kasno popodne trećeg dana posle moje smrti

Jasmina Popović

SAM, SI, JE I JESTE DA NIJE

naličje
i osmeh razbijenog ogledala
nekad na lice likom sam
spoticanje
i skok poskoka bez otrovnih namera
neustrašivost
i veliki strah kad nemam šta drugo
beskućnik sam
i mastilo sasušeno odavno
na vlasničkom listu
sopstvenog promašenog života

i život sam ponekad
u doba velikih oskudica propasti

Jasmina Popović