MENISKUS ILI OBIČAN BOL PETOG KOLENA

da, trebalo je tako

nad plamen čelik
zenicu vrhu bez krika
sterilno
potpuno van domašaja razuma

otvoriš ranu
oštricom plamenovanja
kasnom odlukom preobražaja
zatvoriš bol

solju
morskom plimom kroz oseke
rađanom
soliš dosoliš presoliš
da peče u zapećku tebe

najjače
cviliš dok ti se štenad u grudima
toplo razliva drhtajem

suđajama prkosiš
zavijaš vukove u prvu pretkomoru
maramom crnom

zabrađene kletve i psovke
preko kolena petog
da pamti muku predaka

da, tebalo je tako
da boli

Jasmina Popović

O, DADOH SE

O, daj mi tajnu.
Taj belutak glatkoće
nepca da zavrte,
kušanjem grkog iskušavanja.

Odaj mi tajnu.
Taj nemir mirom podeli,
zalog greha da smrvim dlanom
najsitijeg od svih dana.

O, da, ja se bojim,
zašivenu sebe dok param
novim početkom. Ćutim.
O, da, ja sebe pokrećem
tvojim odlaskom. Belasam
tamu svojim sumnjama. Varam.

Svršetak sam. Poslednjem slovu
života pre-LJub(v)e

klanjam se.

Jasmina Popović

UKLJEŠTENICA U DOBA MALERA

b(r)ojali smo se
na parove nepar komadom besa
parali
srčom grobove punili
praznili sebe

iz ravni iskakali
kriva ogledala razbijali gorkim smehom
rešavajući osmosmerke
dijagonalno
u teoreme uspravno uskakali
slobodnim padom u ropstvo

muk mukom mučili
u džepove jeku bez odjeka
u porub koncem nesna
protiv uroka i loših dana
crvenim zašivali
iskapavši sebe

krajeve
poput praporaca svežnjem ključeva
ukrašavali
otključavali pogrešne zaključke
uklješteni između dva malera
u doba i nedoba
sebe

zauvek


Jasmina Popović

U BUSENIMA BUSANJA

busaš se u grudi
kost se lomi
ključna zaključavanja
obijaš nehajem
grlo pevaš grlom
rebuse 
ostavljaš da srce olovke
reši grafitnom mrzovoljom
mastiljavih mrlja

sklapaš i širiš 
krila
dok roršah u tebi spava
opijen
mrzovoljom (ne)protumačenog
ludila

busaš se u grudi
tugu predaka budiš
pesničenjem poslednjim
potomcima 
u gene upisuješ svoja (s)laganja
hrabrosti

b(r)ojiš se zabrojavanjem
svih prećutanih
poraza

sopstvenih vojevanja

Jasmina Popović 

TO, KAO PISMO BR. POSLEDNJI

to, kao živiš
to, kao ljubiš

i kao mreš 
dok klade 
gnjile opklade valjaš
po trnju i trunju
sopsvenog bezumlja
dok košulju ti spasa
silom navlače

to, kao sram
to, kao stid
to, kao zakletva u očinji vid

u grobove nepostojeće
iznutra gledaš

i kao prosjak
saginješ se poslednji put
krst na gležnju ucrtan
u bekstvo zakovan
bi da ljubiš, bi bivanjem
ništavila

od tebe telo raspadnuto
u tebi telo razapeto
oprost ište

to, kao veruješ
to, kao zauvek

i kao obmane sena
pukotinu tražiš
da u smrt se udeneš

živa

Jasmina Popović

SMRT SE NE ŠALI, OZBILJNO TI KAŽEM

moj jad i ja
umiremo svakodnevno
ukrštajući reči

presecamo tačke ključanja
zaključavanjem sećanja

moj jad i ja
odlažemo odlazak svakodnevno
ukrštajući poglede

presecamo kapi zenica
suzama neisplakanog dana

uz prvu jutarnju kafu
kao molitvu il kletvu
jedno drugom spuštamo na dlan
još jednu liniju prećutanih reči

smrt se ne šali, ozbiljno ti kažem

Jasmina Popović

POPREKO ŽMURENJE

kad mi dođe
izgubim se iz vida
skraćenom dužicom

u vremenu zeničarenja
slepe putnike čašćavam
kartom
za put oko svetla

tri na karte
u četiri ruke i jedno varanje
zapišem rezbarenjem
još jedne recke
poprekog gledanja
kroz prste

svaku igru žmurke
prevarim
okatim progledom
unazad

Jasmina Popović