NIČEG OD GLAGOLA TREBATI

mrvila je prvi sabirak. mučninom
(pod)muklo uživala u tom zvuku sličnom
lomljenju krekera. viličnim kostima
škrgutala bezuba. grimasa postajala,
s(a)pletena iluzija o većem zbiru.

nožnim palcem skoro sa lakoćom
kidala paukove mreže. na petlje straha
brojanjem dodavala niti. oduzeta
besmislenošću punila teglu meda
da zagorči slad. i sad
razbijena na podu leži bezdaho.
vučici slična. zavijala je bezvuko
bez mesečine. nije zborila nit' zorila.

ništa ni od čega pažljivo razdvajala
poput tragača za zlatom. sebe ispirala
muljem sa linija života na dlanu.
svetom vodom po kapcima kapala.
sebe rasklapala u trenutku umivanja
duše. rasprodaja je u toku.

Jasmina Popović

KAP VASELJENE

pred Bogom zbogom
ne reci nikad. nade nema
tek neverama. ti vera budi.
nek' prasak kapi vaseljenskih
kao sveta voda umije lice. čoveka
traži pod nebom. vatru i vodu
menjaj za san. tren i u(z)dah poslednji
onom ko ište. sebe radošću otvori
crvenim. širom prozore raskrili
na kućama nadanja. barjak radosti
nek zavijori. plamen baklji tvog života
u zenici Njegovoj. pronađi se.

Jasmina Popović

REŠ PREPEČENO DOSTA

mučili su je
mahniti izazovi ružnih reči
prljavi pokušaji raskusurivanja
dokusurivanja maglovitih jutara
nekog sutra prepunog inaćenja
nedolascima

znala su je sva
pod tepihom namerna skrivanja
mrva slučajno palih sa trpeze
oglodanih godina
od para do nepara razbrajanja
tumačila su je zrnevljem
tri puta po tri gomilice bez ostatka
umobolna kljucanja kukavica
iz predgrađa njenog (s)laganja
kula beskrovnica

od nje se poslednjim ugrizom
opraštala reš prepečena korica života
taj premaz od nenađa
sa ukusom plesnjivih stihova
od kojih je pokušavala da utekne

Jasmina Popović

LAŽLJIVIH VESTI ISTINE

zemlja il' oganj. ne znam.
meni je svejedno. teško
ovaj dan na plećima nosim.
vilicama zamku. za krik pravim
kavez ludila. na mom dlanu
dišeš polomljenom linijom. života
mi. jesmo. pod kožom sećanja
oganj. pale duše (ne)umrlih
moja su molitva. reči neizgovora
nož pod grlom. oštricom iskušavam
sopstvenu odlučnost. krvlju da se obojim.

Jasmina Popović

NOTTURNO

Na dlan noći
Obraz prislonila

Zvezdama 
U snove zaronila

Sjajem njinim
Za svojima traga

Kaplje rosom
Nemilog nedraga

U tišini
Blaženoga mira

Tražeć' ušća
Snenih nedodira

Jasmina Popović

PEŠICE DO PUSTOPOLJA

proigrale su sebe samovoljno
u hadarderskom dvomeču
prastare igre zabrojavanja

ona i ona stopalima u vatru,
licem u bezoblična naziranja,
jedine su pluseve brojale
u dioptrijama nevida

jedine tišine u nakovnjima
sa samog dna ušnih školjki,
kovale bez plana. kišama zamke
dugama ljubavnice postajale
uzdajući se u poredak. stvari
nikada nisu na mestu
zločina. nema bez dokaza
postojanja ni gubitka nema

proklelo ih je neverovanje
u zloglasje zlopričanja
o sopstvenom postojanju

bezličnost svoju izbegavale
i namigivale, sopstvenog dvojstva
grljenjima. dušu utišavale

sudbinu boginjom proglasivši,
ona je zorila istoke izranjanja
onoj su drugoj uvek zapadala
porinuća ni u šta ni zbog čega
i potapanja u virove dodnanica

- vrelog li dana! dobro došle!

to bejahu zloslutna kazivanja
čopora hijena
nasred Pustopolja

Jasmina Popović

RAZGNEŽĐA

uputstvo sam zapisala
na trećem sloju
papirnate maramice
napravivši najlepšu pticu

gledale smo se dugo
uzdrhtavši još jedno
hotimično gaženje beline

tu poslednju pesmu
razgnežđa
pronaći će u dušniku

forenzičar

-ovo je samo ubistvo!
reći će, otresajući belo pero sa dlana

( dan će mirisati pojanjem )

Jasmina Popović