ZLOPAĆENJA KROZ IGLENE UŠI -CE JE JOŠ UVEK VISOKO

mogla bih ali neću da hoću jer inatim se tako
svakog dana. umnožavam se tim jednim zrnom ludila
i gatam sebi neuko. verujem u ne strahujem od da jer samo to je
ostalo od svega i nestalo pre svega. zažmurim kad čujem zapevku
svoje usamljenosti kvrgave. nesanica na bdenju a ja eto sanjanjam
ljuske iz kojih su se ispilile neke čudne ptice. grabljivice mi se smeju
na sav glas. rušim gnezda svoja poslednjim kamenom. u sebi
kroz sebe protičem kao poslednja reč o prvom grehu.

Jasmina Popović

POD PRETPOSTAVKOM A IZNAD SVEGA BAŠ NIŠTA

možda bih mogla u danu današnjem, samo da hoću od neću otrgnem
jednim običnim zahvatom, zamah i otkid zauvek tek da se tako
u malecku uspešnost pretvorim, pa da se dičim da sam i ja
onda kada su svi digli ruke suncu i nebu na pozdrav, i od mene
onako usput, tek da se zakamuflirano odustajanje od bljeska i cvrkuta
ne čuje ne vidi ne sluša ne gleda al' uzalud im sve je kad samouka samo huk postajem
buka cika dreka i neki vrisak u celofanu upakovanih prenemaganja, ja dodirom, ja opnom
dok bubnjevi poslednji put tuku a ne znam da je taj i takav put jer bezbriga neka sam i oprez

šta je znanje pitala sam slučajnog prolaznika koji me je mrko pogledao
postiđena još uvek lutam a nemio i nedrag menjaju mesta u igri žmurke
tačka a je očas u tački b i ne znam odakle dokle bi trebalo zbog pravca
tako je i sa visinama tako je i kad bih o dubinama potpuno neuspešno zborila

kroz mulj bih da vidim dan, a noć ukrasim malim mahanjem sebi, ovog dana,
ozvezdanim prstima potpunog (pre)davanja pre svega i posle ničega. tako. tek.

Jasmina Popović

DA L' TO OBALA BEŠE IL' MOŽDA NEKI DRUGI PUT

došao je taj dan tačno kad treba, a ja nisam bila tu
jer tamo je slikalo portret samoće, akvarelom po meni razlivenim

dokona usamljenost je, uvlačeći u sebe dim poslednje cigarete,
podsmešljivo izgovarala prekor na tri svetska jezika,
osećajući u dušniku prepreku i prepirku započela onako
bez veze ikakve, al' opet samo donekle drsko, ovlaš, rekla bih, iz sažaljenja
il' razloga nekog drugog zbog, tek ne slažući se uopšte, vrlo konkretno
i sasvim, sa svim onim što sam iz uma u glas pa opet, da ne prećutim
nikad da bude makar jednom, pa nek' i u čudu se (s)nađem, tek da znam da znam

takvu baš i baš tako neka me neka reka šaputala sam
posmatrajući sopstveno neopravdano odsustvo

Jasmina Popović

KAD SABIRAK POSTANEM JEDNOM

to što sam se oduzimala često i razlika postajala
sopstvene različitosti koju kao žig od vajkada
kroz dva veka i dva milenijuma u grudima. godinama
da ugodim nosim, loveći prilike kad svaki se razlomak na meni slama,
ne znači ništa jer ja gutam sve delioce množeči razmake
crtam razlomačke i ništa mi ne bude u dušniku ni pored
osim nemanja daha i previše praha smoždenosti
koja iz svake koščice putuje u središte bića koje ne postoji.

previše straha poput opomene da ću baš tad kad niko rekao ne bi,
da ću tog trena i da postoji sat bez brojčanika pesak bez peščanika
da se okrenem oko svoje ose i iscurim kroz sopstveno grlo,
u meni spava previše toga a ja premalo nimalo ili kako god i kako kad

u život se upišem kao na poslednji list prašnjavog leksikona
koji više niko ne čita u ovo (ne)doba elektronike pravilnih otkucaja beščašća.

Jasmina Popović

KOTARICA MALOG ČOVEKA

nemojte nemojte mene danas sutra u već i da može
nemojte jer ne bih da priču započnem otužnim krajem
ne bih gorak okrajak vama bar ne u ovom času
dok proleću istine pored mene a ja se dajem uzaludno u okret
opet tako bez nade bih da ih se dočepam zbog kotarice prazne
zbog zenica svih stisnutih očiju modrilom svih stisnutih šaka bih
u lice bezličnih i opet pevala i zapevala oštrinom zuba u škrgutu
nekom drugom pesmom bih u neko drugo vreme besova
mojih se sricanja plaše reči i tri male rečenice uvek od mene
u beg se a ja opet nasmejana ispraćam nedočekano i mislim
dokle tako i pitam se bez znaka jer pitanje se zamisli
a želja neka tako ostane na putu u tragu tuđih koraka a ja mogu
to i tako mogu i tamo samo dok moj red dođe jednom

nemojte mene danas teškom i jakom nemojte jer reč je to

Jasmina Popović

KLJUČAR NAPUŠTENIH UZDAHA, MALO BUKE I ČEGA SVE NE NAOKOLO

kad ne mogu da uđem ja izađem iz sebe vešto i tek tad
šunjalica budem, sa prstima bez stopala i vidom bez zenice
u šapat se uvučem da krik postanem, dan uplašim i da se smejem tek tad
pa kroz prvu ključaonicu ključ da budem pokušam i umem
od prve drugog puta nema kroz vrisak tragam a istina mi k'o klatno viska
leluja a ja u dan bih uzdanicom ali ne ide tako jer u gomili crvenim često
crnim prečesto umom umem izgubljenim tako jako od najjačeg sila sili postanem
odbrana u meni trnjem omeđena od prvih dana u poslednji klizim kao po ledu hladnoćom smešnih padanja
znam a pravim okom kolutanja napred nazad znam a gradim sveverovanja grljenjem muka
svih se muka nekad plašim nekad ne u da i osmeh na tablu oglasnu okačim
hoću neću da postanem i svekolika u koš bacanja svega što nije jednom i uvek tako kad mi dođe

Jasmina Popović

U DALJ U DALJ I NEKOLIKO SLOVA USPUT

napisala sam žalbeno pismo neznancu
plamen pramen i znak čuđenja ostavih
na početku je kraj besramno prepisujući
jednu reč iz knjige četiri zakletve rekoh 
uzglavlje mi meko i toplo a mene nema
neko bi kazao da šteta je ti presudi i pomeni
u presudi me malim slovom velikog sloma
nasmejah se na kraju u post skriptumu
do srca više ne vodim vodilju daha i krvotoka
mirna sam naoko.lo i izbliza sam ista
ne vidiš me a nisu žmurke i nisu brojanja
ovo je igra zbunjivanja pa ko će više
u dalj u dalj neko je vikao crvenim mastilom
na čik pogodi ko je užad sam preskakala
ukraj ukraj na kraju sklanjaš se svima voljom
dok nevolju po džepovima skrivaš uzaludno

kad dođe došlo je eto ti sve rekoh a ti presudi
da li je vreme da krenem neznano kud i kad -tad
reci da l' sad je il' zanavek zaćuti

Jasmina Popović